|
Martingale
Gost
|
 |
« Odgovor #3 : 20 Lipanj, 2005, 08:27:16 » |
|
well, evo mog sonetnog venca:
Ponositom gradu
(sonetni venac)
I
Patio sam i još uvek patim,
za trenutkom kad sam otišao,
za Dunavom i tim tornjem zlatnim,
sto gradova ja sam obišao.
Nema mesta dušu da mi smiri,
da se oči u spokoju sklope,
kraj Dunava ruža miris širi,
denule se sve rajske divote.
Tu pod sjajem nekadašnjeg mora,
vekovima ponosit si bio,
gde obronke valja Fruška gora,
najdivnije snove ja sam snio.
Venuo sam k'o grana od bora,
otac krvcu dok je za te lio,
II
Otac krvcu dok je za te lio,
ja sam bio samo dečak mali,
al' sam znao gde sam se rodio,
plakao sam,snove su mi krali.
Pamtio sam dane zaigrane,
nad vratima upamtio lastu,
pamtio sam plave jorgovane,
što pred starom trošnom kućom rastu.
Od sreće sam mogao da letim,
izlazio brodove da pratim,
a sad te se k'o kroz maglu setim,
stihovima svoje dane kratim,
nema snova dok te ne osetim,
nema sreće dok ti se ne vratim.
III
Nema sreće dok ti se ne vratim,
dok ne vidim to predivno ušće,
dok korakom Vuku ne dopratim,
putem kojim ka Dunavu spušće,
Iz Dunava ne zahvatim vode
i umijem njome sneno lice,
dok na vodi labudice brode,
kao nekad tvoje golubice.
I svako se toj lepoti divi,
svako bi ti tako zavidio,
Kakva mržnja u ljudima živi?
Sam bi se je đavo postidio.
Nad tobom su sad oblaci sivi,
odavno te ja nisam vidio.
IV
Odavno te ja nisam vidio,
čekao sam u tuđemu svetu,
što mi nikad nije se svidio,
sanjao sam obale u cvetu.
Sanjao sam te krovove stare,
tvoju luku i ulice znane,
i rukavce,dunavce i bare,
gde sam s ocem lovio šarane,
sanjao sam tvoja jutra bela,
sanjao sam tvoje plačne oči,
sanjao sam tvoja njedra zrela,
sanjao sam ruše te u zloći,
sanjao sam rasteš iz pepela,
sanjao sam da sijaš u noći.
V
Sanjao sam da sijaš u noći,
tumarao licem tuđeg grada,
provodio dane u samoći,
kada seta moje misli svlada,
sanjao sam neubrano grožđe,
pitao sam majku gde je tata?
Samog Boga molio da dođe,
da rastera sve te zveri rata.
Molio se za mostove tvoje,
što ih Vuka na grudima prima,
koji danas tu ponosno stoje,
prkoseći vragu i ljudima,
molio se da povratiš boje
I da širiš svoje ruke svima!
VI
I da širiš svoje ruke svima,
što te vole i što ti se dive,
da prigrliš tim divnim njedrima
što će doći u tebi da žive.
Tu da žive k'o njihovi pretci,
kroz vekove koji tu su bili,
da te paze, grade svojoj deci,
da bi oni srećne snove snili.
Svim ranama tvojim bolnim žalim,
i korakom teškim ja ću poći,
svim ljudima velikim i malim,
ja znam da ću novu snagu smoći,
da se vratim i sveću zapalim,
tebi opet da ću srećan doći.
VII
Tebi opet da ću srećan doći,
položiti cvet kod palog borca,
Vučedolu stići do ponoći,
i zastati kraj Elfovog dvorca.
Svetoj Petki poći do Adice,
što je zovu "Vukovarska pluća"
dobre vode piti iz crkvice,
plesti venac od vrbovog pruća.
Opet mi se uspomena budi,
dok tugujem u hladnim noćima,
pamtim zoru što u zlatu rudi,
opija me sjajem i moćima,
a srce se toj lepoti čudi,
ote' mi se suza u očima.
VIII
Ote' mi se suze u očima,
što milinom napaješ mi njedra,
i iz grla uzdah se otima,
silne lađe šire svoja jedra.
U sećanju to je je još ostalo,
sad je Dunav zamućen u krvi,
Vuka ćuti i vreme je stalo,
rat te gazi i kosti ti mrvi.
Bežao sam preko vode hladne,
ispraćen sam eksplozija zvukom,
oprosti im,neznaju šta rade,
živio sam sa svom tvojom mukom,
da ne gledam dok ti srce vade,
morao sam oči skriti rukom.
IX
Morao sam oči skriti rukom,
dok te gledam plačnog u daljini,
sa tobom se pozdravljao mukom,
krila su ti lomili u tmini.
snove su ti gazili u blatu,
zapalili tvoja mesta sveta,
slomili ti kazaljke na satu,
sad ti duša jeca razapeta.
Skamenjena majka u crnini,
već danima nije se pomakla,
otišao svojoj sam rodbini,
da ne gledam kad brat brata zakla,
da ne slušam jecaj u tišini,
gorio si u vatrama pakla.
X
Gorio si u vatrama pakla,
šibali su tvoja leđa jače,
a nadanja tvoja su umakla,
još ti duša u svitanja plače.
Osvestili još se nisu ljudi,
još se dele na: Vaše i naše,
razdiru ti ponosite grudi,
još ti dani sumraka se plaše.
Nikad više da ne bude proklet,
poučen je krvavom poukom,
zaživiće punom snagom opet,
ljudi vrevom i auta bukom,
kao da je samom Bogu otet,
raj obgrljen Dunavom i Vukom.
XI
Raj obgrljen Dunavom i Vukom,
Kao Feniks iz pepela niče,
sunce zlato sipa nad olukom,
golub pesmom radosnicom kliče.
A rosa ga jutrom srebrom kupa,
duša mu se zagreva u žaru,
u pesmi mi kao ruža pupa,
poklanjam je divnom Vukovaru.
Poklanjam je toj curici slatkoj,
Što je cvetak u kosi zatakla,
pa se šeta u suknjici kratkoj,
a smešak je slučajno namakla.
Gasio se u toj magli ratnoj,
a sad sijaš k'o da si od stakla.
XII
A sad sijaš k'o da si od stakla,
u sumraku što purpurom iskri,
sjajna luna Vuki se primakla,
pa se gleda u taj izvor čisti.
Talasi ti na obale sleću,
prelivaju hiljadama boja,
nek' svi vide gde sam naš'o sreću,
nek' svi znaju gde je duša moja.
Nek svi znaju odakle si, ko si,
i da nisi slučajnosti pukom
tu nikao, sada ti prkosi,
silni Dunav što protiče hukom,
jer i kiša kad ti lice rosi,
duga kiti tvoje zore lukom.
XIII
Duga kiti tvoje zore lukom,
svih lepota skupio si slade,
kad bi mog'o i dugu bi svuk'o,
divni grade u tvoje fasade.
Kad bi mog'o tu Vuku prelepu,
i taj Dunav što bregove tare,
da ukradem i nosim u džepu,
gde god pođem da mi dušu zare.
Svaka tvoja priča mi je mila,
stari alas dok Dunavom hakla,
I ptičica što je gnezdo svila,
što za šumom tamo je zamakla,
namignula pre nego je spila,
u grudima srce mi je takla.
XIV
U grudima srce mi je takla,
ratna priča grada voljenoga,
što hiljade nevinih je smakla,
još hiljade srca slomljenoga.
Sad te grade neke ruke nove,
anđeo ti u noćima bdije,
da ti nikad ne ukradu snove,
oni što su ukrali ih prije.
što ti krila divna polomiše,
nikada se ne pomirih sa tim,
što ti grudi olovom probiše,
što te slome,ne mogoh da shvatim,
al' ti dušu nikad ne ubiše,
Patio sam i još uvek patim.
Magistrale
Patio sam i još uvek patim,
Otac krvcu dok je za te lio,
Nema sreće dok ti se ne vratim
Odavno te ja nisam vidio.
Sanjao sam da sijaš u noći,
I da širiš svoje ruke svima,
Tebi opet da ću srećan doći
Ote' mi se suza u očima.
Morao sam oči skriti rukom,
Gorio si u vatrama pakla,
Raj obgrljen Dunavom i Vukom,
A sad sijaš k'o da si od stakla.
Duga kiti tvoje zore lukom,
U grudima srce mi je takla.
|
